Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Петар Божовић: Нисмо ни осетили када су нам извадили мозак

петак, 17. септембар 2010.

Поклон књига "Заветина" за август месец 2010 / Тајна професора Младеновића

Живомир Младеновић
Следбеник Вукове борбе и принципа
Симбол нове едиције Заветина
Разговор водила Славица Гароња-Радованац
Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца народне књижевности и и српског реализма, сигурно тренутно и најстарији живи научник на овим просторима. Рођен је у години када је умро Лаза Костић - 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је  докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзитету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европских језика...

Одломак из књиге ТАЈНА ПРОФЕСОРА МЛАДЕНОВИЋА




После рата постали сте научни сарадник Института за проучавање књижевности САНУ. У Вашем  мемоарском тексту, објављеном у књизи ²На изворима народне песме² (2005), подробно сте приказали околности, због којих Вам је онемогућено да постанете предавач историје књижевности на Универзитету. Интересује ме, како сте се у Академији наука дефинитивно определили за проучавање народне књижевности?


Када сам 1947.године завршио обимну књижевно-историјску студију Српски реализам (1947), на расписани конкурс Министарства просвете за уxбеник VII разреда гимназије, рукопис сам предао две године млађем колеги Војиславу Ђурићу, руководиоцу Просветног савета и помоћнику министра просвете, под шифром Литист, са именом у затвореној коверти, верујући морал који је владао и у предратним временима да се подразумева и под комунистичком влашћу. Примајући два примерка рукописа, Ђурић ми је само рекао: - То ће им добро послужити. Ускоро сам сазнао коме ће и како послужити. Он је једну копију рукописа предао Велибору Глигорићу, откривши му моје име као писца, а Глигорић који је тада био хонорарни професор реализма на Филолошком факултету (о којем, судећи по његовом уводном предавању, није знао готово ништа) присвојио је тај рукопис, док ми је оригинал, пошто је заведен, враћен без икакве оцене. Из моје књиге Младост Јована Скерлића, коју сам му покилонио чим је 1940. изашла из штампе, знао је да сам поуздан научник и да се на мене може безрезервно ослонити. У то време оштрог супротстављања Информбироу, добро му је дошао мој рад о српском реализму, писан стручно и објективно, без тада уобичајених цитата из Маркса, Лењина и Стаљина,, па је почео да га чита пред студентима, замуцкујући на појединим местима, како су ми касније причали његови студенти. Присуствујући његовом предавању о Војиславу Илићу на Коларчевом универзитету, запањио сам се када сам чуо дословно читаве пасусе оног што сам ја написао. Сутрадан сам покушао да се са њим састанем, али он се ни тада, нити икада касније није усудио да ме погледа у очи, али је, уз помоћ свога саучесника Ђурића предузимао све што је могао, а могао је много захваљујући својим политичким везама, да ме физички и духовно одстрани, држећи се опробане девизе да је од последица крађе најпоузданије заштита, ако се покрадени убије, тј. не постоји. Најпре је пресекао све моје везе са издавачким предузећима, допринео да се овлашћења која ми је дала удовица Јована Скерлића пренесу на издавачко предузеће Просвета, а да се приређивање Скерлићевих целокупних дела повери Мидхату Бегићу.


У јеку хајке против информбирооваца, када је било врло лако послати своје противнике ни криве ни дужне на злогласни Голи оток, поверио ми је један уредник Рада, да је у колективу тог предузећа, с којим сам тесно сарађивао, пратећи са симпатијама дела руских писаца Фјодора Глаткова, Маријете Шагињан и других, говорио о мени као о присталици Информбироа. Тада ми је једна чланица скупштинске организације Партије поверила да је одлучено да будем примљен у Партију. Међутим, ускоро после тога, на предлог Александра Белића, председника Српске академије наука, постављен сам за сарадника новооснованог Института за проучавање књижевности, не сачекавши да будем примљен у Партију, и да са осталим њеним члановима скупштинске ћелије, будем упућен на Голи оток.
Институт за проучавање књижевности Српске академије наука имао је ранг универзитетске установе, а његови сарадници универзитетских наставника, па унеколико и виши, јер му је био задатак да припреми за научни рад даровите студенте и да додељује докторска звања. Био сам на послу који је потпуно одговарао мојој спреми и у мене су у Академији с правом полагане велике наде. Управник Института, академик Петар Колендић, поверио ми је три дипломирана академијина питомца за асистенте: Голуба Добрашиновића, Драгољуба Новакова и Илију Николића, који су припремали докторске тезе, да руководим њиховим научним изграђивањем. Уз њихову помоћ, као и помоћ колегинице Радмиле Ненин, почео сам успешно да организујем Југословенски књижевни архив, по угледу на Чешки литерарни архив у Прагу. Наручене су нарочите фасцицле за податке о животу и делима  појединих писаца и ормани за њихова објављена дела, као и за рукописе необјављених дела, са њиховом преписком и грађом у вези са њиховим животом и књижевним радом. У пространој дворани Института одржавани су редовни научни састанци познатих стручњака, а њихова научна саопштења су објављена у два опсежна зборника (1951.  и 1952.године). Имао сам могућност за путовања ради научног истраживања. Академија ми је омогућила боравак у Загребу, где сам у Музеју Срба преписао писма Симе Матавуља брату Ђури у Шибенику, где сам се упознао са још живим члановима његове породице и нашао и друга писма. Тако сам спремио за трећу књигу Зборника института за проучавање књижевности студију о Матавуљевој преписци са члановима породице. Приликом боравка у Загребу, ради проучавања Симе Матавуља, састао сам се са професором Загребачког свеучилишта Антуном Барцем и сазнао да ме је пред њим хвалио професор Павле Поповић. Када је чуо од мене да сам сарадник Института за проучавање књижевности, рекао је да је то погодније од звања наставника Универзитета, јер се не морају држати часови, па се може више посветити научном раду.
То су знали и Велибор Глигорић са својим помагачем у присвајању, односно крађи мога рукописа о српским реалистима, па су се морали забринути да толико не ојача мој научни ауторитет да будем у ситуацији да их откријем и јавно прозовем. Зато им је одговарало укидање Института за проучавање књижевности, чему су можда и сами допринели, када је Институт, у пуном развојном замаху и припреми за штампу и треће књиге свога зборника (за 1953.годину) изненада укинут, а ја остао без радног места, када је требало да напустим и Академију. (Како је Институт био укинут овај зборник се није појавио, па сам студију о Сими Матавуљу проширио и објавио као посебну књигу у издању Војвођанског архива у Новом Саду,заслугом Николе Милутиновића). После укидања Института за књижевност (1954) његови службеници су се снашли како је ко могао. Секретар Божидар Ковачевић је себи обезбедио место научног сарадника, а затим и управника Академијиног Архива, Голуб Добрашиновић је постао кустос Вуковог и Доситејевог музеја, Драгољуб Новаков је отишао у библиотеку Матице српске, а Илија Николић постао редактор Војног гласника. Радмилу Ненин запослио је управник Института као асистента при Катедри за предмет народна књижевност на Филолошком факултету. –Вас нису хтели, рекао ми је са жаљењем. Нисам му рекао због чега, као што никоме другоме нисам открио зашто за мене није било места, не само на овом, већ и на другим универзитетима у земљи, јер је у комисијама за пријем свуда био Глигорић, као осведочени стручњак за реализам помоћу мога рукописа. За мене није било места ни у другим установама, тако да сам морао и даље да останем у Академији, примајући плату и радећи у соби Одељења литературе и језика, коју ми је уступио Колендић. Међутим, био ми је неугодан такав положај, па сам се јавио за посао Војноисторијском институту, где ми је обећано звање научног сарадника, које сам имао у Академији. Но, није ми било суђено да напустим научни рад у Академији, и да утонем у монотоно и безлично редиговање за штампу ратних хроника, јер је на предлог председника САНУ, Александра Белића, основан Одбор за издавање корпуса народних песама, за чијег сам сарадника постављен заједно са Војиславом М.Јовановићем (Марамбо), који је за свога асистента дозвео и Илију Николића. тако сам се, стицајем прилика, почео у Академији бавити народном књижевношћу, не занемарујући ни друге области из историје српске књижевности.
Глигорићу и Војиславу Ђурићу је опет био проблем како да ме удаље из Академије. То им је олакшано тиме што је Белић, мој стални покровитељ, умро 26.2.1960., док је Глигорић 1955.године изабран за дописног, а 1958. за редовног члана САНУ, да би 1960.године постао и генерални секретар Академије. Тада је, изгледа, наговорио Војислава Јовановића Марамбоа, председника Одбора за издавање корпуса народних песама, да ме удаљи из солужбе као нестручног за проучавање народних песама, а за ту услугу му је могао обећати избор за професора на Филолошком факултету, и стављање на репертоар Југословенског драмског позоришта његове драме Наши синови, што је и учинио. Међутим, мој положај у Академији и углед међу њеним члановима био је тако чврст, да из ње нико без злоупотребе свога положаја више није могао некога могао одстранити. Глигорић је као генерални секретар успео дап ошаље комисију ад испита мој случај, у којој су били дописни чланови Михаило Стевановић и Ђорђе Сп.Радојичић да оцене мој рад, али они су могли једино да констатују да су оптужбе о мојој нестручности нетачне. Одбор за издавање корпуса народних песама је после тога појачан новим угледним члановима, од којих је Милош Ђурић, (који је 1955. године постао дописни, а 1961. редовни члан Академије), постављен за његовог председника на место Јовановића, који је поднео оставку на ту дужност, док сам ја преузео дужност секретара Одбора. Бавећи се у Одбору за издавање корпуса народних песама, проучавањем рукописне заоставштине Вука Караxића и објављених и необјављених српских народних песама у њој, као и Вукова живота и рада, нисам могао заобићи ни Матицу српску и њене односе с њим. Пало ми је у очи нетачно схватање да су они били непомирљиви противници, у погледу реформе језика. Слободан од тих предрасуда, ја сам на основу богате изворне грађе написао обимну студију Вук Караџић и Матица српска (1965), што је био само почетак мојих радова из народне књижевности и плодне сарадње са Матицом српском у Новом Саду.
Када је увидео да се више не могу одстранити из Академије, нити лишити дужности која ми је у њој као научном саветнику поверена, Глигорић је, да би онемогућио откриће крађе мог рукописа о српским реалистима, уз помоћ учесника у томе, Војислава Ђурића (који је 1961. године изабран за дописног члана академије и постао секретар Одељења литературе и језика) покушао да онемогући сваки мој утицај рада у њој. Одбор за издавање корпуса народних песама преименован је у Одбор за народне умотворине и одузет му је задатак прикупљања и издавања народних песама, који му је био наменио Белић, а према аманету Стојана Новаковића, давне 1887.године. Када сам Одељењу поднео пројекат за издавање петотомног зборника необјављених песама из Вукове заоставштине, оно га је одобрило као свој предлог и одредило тобожњу Редакцију за издавање Вукове заоставштине, која се никада није састајала, тако да сам цео пројекат извео сам, једину уз помоћ Академије, коју сам обезбеђивао уз званичне захтеве председника Одбора Милоша Ђурића.


Видети више, подробније:


Нема коментара:

Постави коментар

Мирослав Лукић

Белатукадруз , Бела Тукадруз