УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Докле да се лажемо милозвучним језиком дипломатије?

„Европски политичари данас се више баве дизањем царинских и административних баријера, њиховим последицама или разноразним бирократским прописима, губећи из вида европски пројекат да се истакне и ојача њен културни идентитет, пошто је култура, уз економију и правно-политичке институције, постала трећи стуб европске грађевине. Проучавали смо феномен границе у друштвима која су погођена страхом, као и оним друштвима која су прожета озлојеђеношћу. Границе затварају друштва, граде однос супарништва и конфронтације, потхрањују бивша и садашња понижења, наводе их још на насилније и очајничкије потезе. Балкан није могуће као ни Европу чврсто омеђити, ниједна другост није сувишна страна већ део културног идентитета и плурализма”, каже Мустафић.

Укупно приказа странице

понедељак, 25. новембар 2013.

ЖИВОТ ИС/ ПЕВАН КРУГОМ БРОЈКИ И СТИХОВА: Стојан Богдановић



Стојан Богдановић, њим самим

      Стојан Богдановић је рођен 1944. Године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и гимназију завшио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Песме су му превођене на енглески, француски, румунски, италијански и грчки језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде „11. јануар“, највећег признања града Ниша. Објавио је следеће књиге: Биг Бен (Београд, 1977) одлазим а остаје нејасно (Крушевац-Књажевац, 1990) зна се (Ниш, 1991) црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш, 2004) господар (Ниш, 2004) човек песма (Врање, 2007) Бдења и буђења (коауторска, Сврљиг-Књажевац) Трунке (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 20012) О ДА (Београд-Књажевац, 2013)

У разговору са Стојаном Богдановићем, М. Тодоровић (фотодокументација "Заветина")


***
       Улазите у „златно доба“ живота. (објавили сте у „паралелном животу“ с професионалном математичком  професијом 10 збирки  песама, књигу мисли, прозе...оснивали листове (Разлог), уређивали књижевне часописе (Бдење, Исток)...аутор сте бројних математичких књига  
       Шта каже Стојан Богдановић, сада када се на неки начин „сумира“ једна фаза живота и написано, како гледате на пређени пут, животни и стваралачки, на све оне  ломове на крају 20 века (Вукодава , Мадељштам), нашу литертуру, културу…

       Мој вишедеценијски пријатељ песник Мирослав Тодоровић послао ми је нека своја питања на која треба да одговорим, тј. да се исповедим као да сам на самрти. Додуше, негде у тим питањима је сакрио, врло дискретно, а он то уме да ради, да је за ову прилику ово коначан број тих питања, а додатак ми следује, за осамдесети рођендан.
Што се мене тиче, имам и сам много питања, оставићу их сада у страну, али одмах морам да признам да ми је све ово врло тешко, јер сам ја постављао питања и испитивао преко четрдесет година. На нека моја питања сам и одговорио, на нека су други одговорили. А сада ево шта ме је задесило.
     Каже он, Улазите у „златно доба“ живота. То златно требало би да је жућкасто, то за сада, срећом, није. А то како неки схватају своје и туђе године, то ме још не занима. Просто, време и не постоји, осим ако није мера живота. Енглези кажу осам живота је потребно да се научи како се носи фрак, мој деда Николча је говорио четири живота су потребна да се научи како се носи шешир... И сада шта је време?
         Моје „математичко време“  је текло у два правца. Прво, бавио сам се алгебром, теоријом аутомата, теоријом фази скупова, написао сам сам или са сарадницима преко сто шестдесет радова и пет монографија, и о томе не бих овде, јер је то обрађивано и оцењивано и може се наћи преко Гугла на сајтовима. Други правац, паралелно, био је рад са ђацима и студентима, и једни и други су ђаци, што сам ја много волео, а све мислим и да сам то успешно радио, јер сам био шест пута ментор за израду докторских дисертација, потом магистратуре, специјализације. Преко педест пута сам био у комисијама за одбрану неког рада.
Имао сам сјајне студенте, који су одавно већ професори. Комплетан списак се налази у књизи др Жарка Поповића: Библиографија др Стојана Богдановића, Ниш, 2011, Економски факултет, која се такође може наћи на разним сајтовима.
       Док сам био професор гимназије у Панчеву, такође сам имао сјајне ђаке. За њих сам уређивао Додатак за математику у листу НЕ, чији је главни уредник био песник Момчило Параушић, тадашњи професор филозофије, а ја сам био председник савета тога листа. Лист је био врло високог нивоа, уз учешће ђака, који су ту пекли занат, песнички, књижевни, новинарски. Чак је лист НЕ био и издавач Антологије војвођанске поезије, чији је састављач, песник Јован Зивлак, био тадашњи главни уредник новосадског часописа Поља. Момчило Параушић је такође био покретач и главни уредник тзв. младе поезије, која је објављивана у Рукописима, који и данас излазе. Кроз Рукописе су прошли многи Панчевци, данас афирмисани песници. У рукописима смо као уредници били Душан Вукајловић и ја (бр. 2. и бр. 3. око 1977. године), али су нас најурили. Били смо неподобни. У то време, властодршци су све кројили у Комитету. Тамо су рекли да смо нас двојица неподобни, а Момчила су оставили још неко време. Њега су могли да киње, а он је то подносио! јер су му оца ни кривог ни дужног прогласили за четника, и наравно убили човека, и учитеља. Отац му је био  учитељ, што је у то време био прави бисер, и то краљевски. Ја сам после отишао на ПМФ у Новом Саду, Момчило је радио у гимназији још годину-две, па је отишао у Београд, радио је као новинар и уредник у Просветном прегледу. Држава се огрешила о тог човека, а и Панчево се није боље понело. Био је изванредан медијатор за рад са младима и одличан стваралац.
         У Панчеву је било књижевника, сликара и других интелектуалаца. Било је професора на разним факултетима у Београду, и другде. Потенцијала је било. Сликари су били организовани око Делиблатске колоније и водио их је чувени Стојан Трумић, члан Академије Леонардо да Винчи у Риму, углавном су то били његови гимназијски ђаци, о Трумићу сам већ писао, али ако буде простора овде, можемо се нечега подсетити, а писци су се провлачили поред њих, као гости-дневни, дођу ујутру, оду увече.
       Писци су се договарали десетак година да направе часопис, док сам био тамо то се није десило. Незахвално је то разглабати, једни су били чланови Друштва књижевника Војводине, а други су били чланови Удружења књижевника Србије у Београду, чији колективни члан је било и Друштво књижевника Војводине, Румуни су имали свој часопис, Лумину, и сви смо се дружили и као сарађивали, али нису могли да се договоре ни око имена часописа. Све се то кувало у Комитету. Они су то тако кували да се не направи часопис, јер су се бојали интелектуалаца. Сада у Панчеву постоје гласовити часописи: Квартал, чији главни уредник је књижевник Васа Павковић, Свеске, чији уредник је Милан Орлић, ... Излазе и Рукописи, за њих је везана сада републичка манифестација...
        Књижевници су ораганизовали књижевну колонију у Делиблатској пешчари. Поред домаћих учесника, Драгутин Илкић, Момчило Параушић, Богдан Мрвош, Душан Вукајловић, Божидар Вујић, Градимир Стојковић, Милан Тинтор, Стојан Богдановић, ...били су ту и угледни гости, Слободан Ракитић, Вујица Решин Туцић,  Милутин Петровић, Слободан Зубановић, Душко Новаковић,... Био је и Иван Ракиџић, редитељ.  Требало је да дођу и Васко Попа и Владимир Стојшин. Књижевна колонија је трајала једно вече. Тема је била, Иронија у поезији. На почетку рада колоније учесници су отпевали химну Светом Сави. То је био разлог краткоћи Књижевене колоније. Наравно, док сам се ја мотао по Панчеву, до последњег рата, нешто слично се није организовало код Девојачког бунара.
          Већ је била држава на издисају. Диктатор је онемоћао. Његови подрепаши нису се могли договорити око деобе наслеђа. Демонтажа државе је почела, а била је пажљиво припремана деценијама. Једн колега из Словачке, кога сам срео на једној конференцији о полугрупама, ме је питао у Кун Мингу, НР Кина, Како сте успели да упропастите онако красну државу? До данас, нисам на то питање одговорио ни себи. Али Демонтажа Србије се ових дана наставља. Многи су мислили да је ствар завршена двехиљадитих, али су се ови повратили да државу докусуре.  
         Пошто сам се поново обрео у Књажевцу, покренули смо у то време, деведесетих, Независан грађански гласник РАЗЛОГ. Редакција је радила у саставу, главни и одговорни уредник, Драган Јовановић, ликовни уредници, Драгољуб Сандић, Раде Ристић, Технички уредник, Томислав Живковић, лектори, Предраг Милисављевић, Наташа Богдановић, Фотографије, Саша Милутиновић, уреднички колегијум, др Стојан Богдановић, Светозар Јовановић, Миодраг Станишић, Зоран Раденковић, Милован Ђурић, Борко Милосављевић, Саша Раденковић, Бранислав Денчић, Лазар Боцић, Симонида Гаврић, Зоран Видојковић, Петар Живковић, Звонимир Павковић, и директор, Јован Исаков. Тада је било великих превирања и ја сам се нашао на тој ветрометини. Учинило ми се да можемо нешто да променимо, па смо основали тај лист како бисмо могли да износимо своје ставове, а и народ да покренемо. Али власт је била немилосрдна и брзо су нас угушили. Но резултати су се видели после десетак година. Био сам уредник у неклико математичких часописа, код нас, а и у иностранству. Писао сам и оцењиво математичке радове у Мат.... али нећемо о томе. Уредник сам у часопису Бдење (Књажевац-Сврљиг), ових дана смо покренули нови часопис Исток (Књажевац)
      Што се „сумирања“ тиче, мислим да је рано то чинити, боље је да то други учине. Неће то историја пропустити, ни она математичка, ни књижевна, ни филозофска, а ни политичка историја. Људи воле по томе да копају. Нарочито воле да њушкају по туђим судбинама, па још ако нађу неку несрећу у животу тога и тога, онда је то права посластица. Али има и оних који то озбиљно бележе, озбиљно схватају и озбиљно истражују. И све се намести тамо где му је место. Понекад се чини са закашњењем, али се намести. Не бих овде говорио о мом доприносу науци или књижевности. Могу рећи да нисам задовољан постигнутим, што је једино нормално понашање. Иначе, да сам урадио оно што сам хтео, онда бих престао да радим, па бих почео нешто ново, нешто друго, итд. Дакле, овај апсурд нас доводи до закључка: нема престајања. Идемо даље!
       Неки су прошли век доживели као век Вукодава (Мандељштам). Можемо крстити век како хоћемо. И не постоји век који је посебно прављен за уметност, за науку. За неке је то био век Вукодава, за неке није. То вам је као када причате причу како се данас много краду аутомобили. Све је то релативно, и у процентима је то „без везе“ изражавати, јер ако вама украду аутомобил, онда је то за вас сто посто, а за другога није. Ту је битан психолошки удар, а не статистика. А у петнаестом веку није било толиких крађа аутомобила, из простог разлога што није било аутомобила. И наравно да у петнаестом веку сто посто није било крађа аутомобила. Нагомила се мисао и почне да кипи. Излази на све стране. Тако је на пример, са математиком, она се у прошлом веку „угојила“ више десетина пута. Сада је то гојење веће, у краћем року. Зато што се та мисао хвата брже и боље. Коначно људи су смислили како и прасе брже да угоје. Слично је и са књижевношћу, са сликарством. Па колико је људи могло да се бави сликарством пре двадест векова, или поезијом. Ко је могао да издржава те уметнике и колико њих, мало. Када је нахватана мисао која може више да допринесе производњи добара за физички опстанак, онда су људи почели више да се баве уметношћу, што би моја прабаба рекла имали су довољно времена „да се блесаве“. Наравно да је увек сумњиво, да ли то није на туђ рачун! Ево зашто је сумњиво и где треба упирати прст. Сумњиво је зато што људи који то лаички посматрају или они који то злонамерно посматрају изједначавају ствараоце са онима који уживају у производима стваралаштава. За ове потоње постоји могућност да до производа стваралаштва дођу на паразитски начин. А прави уметници, ствараоци, они ће увек зависити од моћи нахватене мисли. Одужила ми се прича. Скратићу. Свет није тако створен да можемо рећи, сада ћемо у овом веку правити тарабе, а у следећем ћемо ограђивати од штеточина, а у оном трећем ћемо се бавити науком, када измислимо точак, онда прелазимо на уметност. Постојале су цивилизације које су имале знатног успеха у грађевинарству и архитектури, дакле, у уметности, а да нису знале за точак. Свако је време, време за уметност и за науку. Мука то најбоље регулише.
       Мука је онај део живљења који се мери потрошеном мишљу, па сам тим и потрошеном енергијом. Троши се мисао, па и промисао, и свака концентрација мисли има своју муку. Свака песма има своју муку, па ту сам у ствари рекао две чињенице, да песма садржи муку као садржај, а друга чињеница је да се за исказ ове мисли потрошила мисао, односно енергија. Е сада разни распредачи распредају приче о различитим мукама. Ја не мислим да је мука онога што оре већа од муке оног који ствара песму, нити од муке онога који треба да реши неку једначину, нити од љубавних, тзв. слатких мука, нити... Свако има своју муку. Да ли се мука може мерити, то овога тренутка не знам, јер је то исувише комплексно, дотераће нас до бола, па сад, постоји физички бол, постоје душевне боли. И да би вука истерали на чистац, потребно је много нових појмова да дефинишемо, што за мене није  незанимљиво, али питање је, да ли је за ову прилику.
***
Од прве објављене збирке биг бен (1977) ево мину скоро четири десетлећа.  Како се одвијао ваш песнички пут? У којој мери је песник одмагао (помагао) математичару и обратно? Шта вам је значила поезија?
      
        На толике године ме подсећају критичари, у које спадате и Ви, јер они воле сумирања, и сума сумарум, прођоше године. Једна моја пријатељица, подсети ме пре неки дан да јој је прошло и ово тридесето лето. Није се жалила, онако, али ја сам у предности, моје није прошло, иако смо заједно ишли у школу. Ја сам тамо пискарао понешто, а поезијом сам почео да се бавим у Паризу, где сам отишао да специјализирам Теорију скупова. Ову теорију сам оставио, умало не оставих и математику, јер Париз је Париз, сада то знају чак и они који тамо нису били. Тамо сам имао времена, а и прилике су се намештале, да нешто више прочитам и чујем. Јер је тамо долазио сав уметнички свет да покаже шта има и шта зна. Ето прилике, ко хоће да види и да научи. У Паризу сам имао прилику да упознам Сартра, Вилалонгу,... По повратку из Париза некако спонтано сам почео да се дружим, најпре са песницима из окружења, Момчилом Параушићем, Душаном Вукајловићем, Михајем Аврамескуом, Јоаном Флором, а потом и са Браном Петровићем, Милутином Петровићем, Јованом Зивлаком,... Виђао сам и Брану Црнчевића, Васка Попу,...
        Једном приликом смо Мома, Мрвош и ја седели у ресторану Парк у Панчеву, то је тада било култно место, они су расправљали о поезији и ја сам се придружио расправи, Мрвош ме је сумњичаво посматаро откуда сад овај да се разуме и у поезију, не знам како се то десило, али ту су се на столу нашле моје песме, које је Мрвош  брзински прочитао, да би скоро подвриснуо, Момо, видиш ли ти шта ради овај математичар! Ја сам им донео из Париза нови израз, а и нове теме. Дотле, они су се држали романтизма, класике коју су учили по школама, да не кажем, скоро до гусала. Ми знамо шта су после писали, али узмите прве Момине књиге, па ћете видети. Мувао сам се поред Књижевне речи и поред Поља. Понешто сам и објављивао. Тако сам дошао до књиге Биг Бен, која је прошла на конкурсу Књижевне омладине Србије и Удружења књижевника Србије. Књижица је добро прихваћена, али ја сам имао и неке друге обавезе, и друге љубави.
      Што се тиче односа песника и математичара, то питање су ми постављали милион пута, а ту нема никакве колизије, нити опозита, јер и математика и поезија користе тзв. сведени израз, плус машта. Немојте мислити да математичари истраживачи нису маштовити. Па, да је тако, онда би још били на дрвету. Обични људи се чуде, јер су у животу сретали учитеље, наставнике, професоре, који су им предавали математику и то је све њихово знање о тој професији. А има и оних који су отишли да студирају књижевност, зато што нису за математику, или зато што не знају математику. Па, ако се нешто не зна, онда се загреје столица. А да се неко бави граматиком и да није за математику, е веће глупости, можда, и нема. Конструкција реченица, или још даље, прављење језика, и формалног и неформалног има део формалности. Нема језика без граматике, говорим о обичној граматици, за коју бар интуитивно знамо о чему је реч. А та граматика је апарат за прављење реченица и рачун са њима, што је превасходно садржај математичке логике.
          Ову сам причу испричао и за правнике:      
Правници. Пропис би требало да буде правило по коме се неко понаша, тј. по коме би требало да се понаша. Не, не мора то да буде појединац. Могу то да буду и разне групе и групице. Свуда у свету је уобичајено да се ти прописи,  које властодржац доноси, називају закони! Тај, неки пропис, би био закон ако је њиме регулисан неки дрштвени однос који ће бити трајног карактера, а такав не постоји. Но у том неком пропису оне мање целине називају се тачкама. Обично те прописе сачине правници. А они су паметни људи. Наши правници, они које ја срећем или које гледам на телевизији; међу њима има и професора универзитета; по правилу се изјашњавају, и упорно се хвале, на сва уста, да су студије права уписали зато што нису знали математику, тј. зато што им је математика била слаба тачка. Е, ти се после баве дедукцијама, прописима и тачкама и тачкицама и подтачкама које називају законимa.
       Више пута сам цитирао Карла Вајерштраса, који је говорио, Ко није помало песник не може бити математичар. Не знам кога се Карл бојао, али моје је мишљење да се песник и математичар разликују само уколико један од њих није то што јесте.
        А о значају поезије се говорило још у време Конфуција. Ч'ен К'анг је упитао Појуа, Конфуцијевог сина јединца, Да ли те је икад нечем нарочитом учио твој отац?“ Поју је одговорио: „ Није. Једног дана је стајао сâм и ја сам протрчао поред двора, а он ме је упитао: 'Да ли си читао поезију?' А ја сам одговорио: 'Нисам још.' Он је рекао: 'Ако не проучаваш песништво, језик ти неће бити углађен.' Онда сам се вратио и проучавао песништво. Конфуције је рекао: „Образовање почиње поезијом, развија се неговањем свог понашања и усавршава се музиком.“ А не знам да ли има нешто важније од овога!
        Пошто сам се поново, по ко зна који пут нашао у Књажевцу, а са послом сам већ био у Нишу, на Економском факултету, код мене се једнога дана појавио песник Мирослав Тодоровић, то је овај исти, који се сада појављује у лику „попа“ који би требало да ме исповеди, као да баш овог тренутка треба да испустим душу. Е што се тога тиче, мораћете и ви заједно са њим и са још некима да попричекате. Тај се ту појавио да испитује о издаваштву. А када сам му ја у раговору о поезији споменуо Мишоа, Паунда, Елиота и не знам кога још, он се онда уозбиљио, и богме је почео чешће да навраћа код мене. Пита ме, пишем ли што, Понешто, одговорих и дадох му неке моје забелешке, руком писане. Он узе, рече да ће то погледати. И не беше га неко време, док једнога дана дође, развукао осмех, питасмо се за здравље, ја га упитах за оне моје белешке. Не знам, волео сам то да имам,  искрено речено, прибојавао сам се да ми се то не загуби. Мирослав ми тада пружи један свежањ папира. Одмах сам уочио да су то песме, откуцане на писаћој машини, Оливети или Бисер, из тога времена, јер компјутера није ни било. Питам га, Шта је то, Књига, Каква књига, а он ће, Па твоја књига, прекуцао сам оне твоје песме и однео код издавача, Какав издавач, питам, Просвета у Нишу, Код Добривоја Јевтића, Јевта каже да му се свиђа, само можда није лоше да допишеш још неколико песама. Тако је било. Пошто сам дописао још нешто, књига је убрзо изашла код Просвете, у Нишу. Сада он мени поставља питања о томе како је све то ишло, а он је у томе више учествовао од мене. Па могао је и сам ово да напише, него хоће да му ја сада вратим „дуг“, тј. да пишем ове одговоре као луд, а он да се потпише као аутор. Нека му је. Видеће он свог Богдановића. Бар у још једном издању, али не верујем да ће бити једино.       

(Одломак)

недеља, 27. октобар 2013.

ЛУЧИНДАН / Благоје Свркота



Јесен, 26. октобар 2013.Призор из Мишљеновца, фотодокументација "Заветина"



1.

Опет небеске бајке чим се сетим мајке. Тако је ваљда са људским родом. Тако је са

светлошћу и са слободом. Чим се сетим отаџбине опет рајске бајке. Тако је ваљда са животом,

са небом, земљом и водом.

Лучиндан је.

2.

Светлост апостола који је видео Спаситеља. Лицем у лице. И васкрслог Господа.

Спасоносна наука и вечност на иконама Пресвете Богородице, и Петра и Павла. Јеванђелиста

Лука. Незнабошци га обесили на маслину у граду Теби.

3.

Судбина је тако хтела. Срећна цела. Није лак пут до звезда. У манастиру Свети Лука.

Пелагија, монахиња мајка. И Катарина, монахиња кћи. Моје сестре.

4.

У великом луку средњега века Мартин Лутер није имао мира. Са изласком Сунца

разастро 95 груменчића.

5.

За живота је вредео. Није се дао ни Турској ни Наполеону. Црвено слово у календару.

Посвећен своме роду. Петар Цетињски. Са Карађорђем брат.

6.

Ноћ скупља вијека без црног оквира. Вијенац горски расплетен. Луча осветљава тврду и

камениту микрокозму. „Слава Богу који те тако младог и лијепог узео! Барем ће Он, најдражи

сине мој, имати од тебе шта да види“. Без сузе на одру туговала је Ивана Томова, мајка

Његошева.

7.

Народе, чуј и почуј. Порота у Србији, то је корачај. Порота у Србији, то је правда. У

земљи Србији судске светости допале и људима из народа. У земљи Србији никад није фалило

светлости. Душанов законик вагао је: И сиромашног себра. И богатог властелина.

8.

Моћна Царевина је предала новој Краљевини огромно оружје. Ништа свирепо није било

корисно. Сенке са острва Видо су плакале. Није још било зашло сунце свих дана.

9.

У Темишвару проглашена „Банатска Република“. У Детроиту Хари Худини умро од

запалења плућа. У Сремском фронту голгота српске младости. У Алжиру револуција против

француске власти. У Београду Бета Вукановић умрла у 101. години. У Индији на Индиру

атентат извршила два Сика. У Београду током 113. великог дербија погинуо дечак. У Београду

завршен 55. Сајам књига: Памет у главу.

10.

Куда ли то мисли лутају мој Боже. Верди ми не да мира. Ни Хор Јевреја, вечити Набуко.

Ни Лептиров лет, танан и плавоок, ко ведра ноћ. Зар мелодије срца немају анђелску судбину.

Као и славне арије Паваротија, Карераса и Доминга. Зар песме о светлости нису милост

сунчевих пега. Као и платна јеванђелисте Луке, Рубенса и Рубљова.

Лучиндан је.

понедељак, 30. септембар 2013.

УЛИЦА / Милена Вукоје Стаменковић

Аутор Милена Вукоје Стаменковић

Моја луда,луда глава.Не слуша здрав разум.Распиње се између жеља и онога што мисли да је потребно да уради.Иако можда нико од ње то ни не очекује.
Хоће да легнем на под,да дигнем ноге високо у ваздух и да бројим бубе и птице које ме прелећу.Али уместо тога ја узимам крпу за прашину и бришем прашину са стола,ормара,књига,иако је тамо можда ни нема.
Унутрашње растројство је дијагноза коју постављам сама себи.Хвата ме за гушу.Из чистог мира срце удара у ритму там–тама.Све у мени трепери.Осећам га у грлу,како прелази у уста.Зуби цвокоћу.Кажем себи:„диши дубоко,диши дубоко,један,два три,удахни,издахни...“
Не помаже.Грабљивица у мени зарива прсте дубоко у месо.Не видим
 крв,али је осећам.
Трчим низ степенице и уз степенице.Не помаже.Притисак скаче
Онда се ухватим за неку идеју и кажем себи:„урадићу то,то је најбоље.“После пола сата мењам мишљење.

Идем да ходам.Можда ћу побећи од себе.

Вечерас знам да не могу да побегнем од себе.Нико не може да побегне од себе.
Док седим за столом и бројим ударце свог срца и муклу бол у глави стижу мисли.Чини ми се да сам способна да се ухватим у коштац са свим и свачим.А онда опет–кажем себи:„кукавица си,права стрина,ништа ти не полази за руком,стално попушташ и прихваташ“.
У том моменту мрзим се страшно,мрзим себе највише на свету.Своју недореченост,несналажљивост.

Плачем.И нико тај плач ни да чује.Јер,ја и не желим да га чује.

Опет је ноћ.Заривам зубе у усну.Киша добује.Сва светла у стану су погашена.Кроз прозор хватам светлуцања удаљених фарова на улици и снежне планинске врхове

Шта ми је?У соби ми је тесно.Загушљиво.Загушљиво у мени самој.Моја кожа бриди,хоће да попуца.Тесно ми је у рођеној кожи.А опет,бојим се да кренем.Бојим се мрака и непознатог.Све је као једна дуга,безлична улица.Видим,а слепа сам.

Сетих се.Упеклог јулског сунца.Питоме банатске улице која се протегла.Водим децу да им покажем кућу дедова.Кажем им:„Знам ја где је та кућа.Колико пута сам се ту играла.Наћи ћу је.Ништа не брините“.
Крећем са осмехом на уснама и пуна самопоуздања.
Водим их,водим.И све ми се некако чини да се улица продужила,да је дрвеће другачије порасло.
Окрећем се.Деца питају:„Па где је та кућа“.И ја се питам.Прво у себи,па онда на глас.
Стигосмо до краjа улице.Tамиш се назире.Та дубока, мутна река говори ми да сам залутала.Видим.На крају улице нема ни чесме са које се некад доносила вода,али никада није пила.Та жута,густа и масна вода која је мирисала на хлор.Динарци, који су населили ове банатске шорове увек су се питали:„Па зар је то вода за пиће.Наша,планинска вода је бистра и хладна,па кад се напијеш и сит постајеш гладан.
Збуњена сам и не знам шта да кажем.Деца се осмехују.Осмехујем се и ја док пребирам по глави сећања.
Пронаћи ћу је,кажем им.Морам да је пронађем.Такву кућу,са великим усеченим вратима и тремом,двориштем са амбаром–не могу да заборавим.Нисам залутала.Погледајте,то је та улица.Та кућа заиста постоји,није моја измишљотина.
Верујте ми.Ајдемо,полако натраг.Пронаћи ћу је.
Погледавам кришом децу испод ока.Смешкају се.
А ја ту кућу заиста имам у себи.Сатима сам,кад смо долазили у госте,седела у тим вратима,гледала људе како пролазе.Увече слушала цврчке и пребројавала стоку коју полако уводе у стају.И сад видим ту велику,некад немачку,кућу,у коју су после рата доведени колонисти из брдовитих крајева Херцеговине,Босне и Црне Горе.

При повратку видим да ми неко маше.Тетка Зорка.Видела жена да нешто није у реду,па дошла да помогне.
Како?–питам је.Ништа нисам измислила.Па опет не могу кућу да препознам.
Смеје се и тужно гледа.
Све се променило–каже.Није то она твоја улица.Ни она твоја кућа не постоји.Не,није тачно.Она постоји.Али је мало другачија.Окрени се на десно.Стојиш пред њом.
Погледах.Познат број.Ту је.Стоји.Али без оних врата,без трема,без амбара.Све се некако променило.Смањило.
Гледам је.И видим кућу која  личи на све овдашње куће.Лепа је,а безлична.
Страна.
Сузе клизнуше низ лице и падоше на земљану,утабану улицу.
На улицу,која ми ништа више није значила.

И опет због тога не могу да спавам.Мислим да сам слепа.Изговарам гласно:Слепа си.Слепа.Слепа.
Нема си.Нема.Нема.
Ниси–огласи се Глас.
Тражим га.Не видим га.Али га чујем.Заиста чујем те речи.
Да ли се ти то спрдаш са мном–питам озбиљно.
Његов одговор прекида звоно на другом крају зграде.Нечије лупање вратима.Плач беба.
Чујеш.Видиш.Говориш–изговори тај Глас.

Добро.Шта хоћеш да ми каже?Спремна сам да се свађам.
 Ко си ти?Шта ти замишљаш?–питам га.Знаш ли ти да сам и ја Улица.Једна таква улица из банатског шора.Згодна, шармантна,поштована.
Добро упакована кутија по западноевропским критеријумима.Културна и прилагодљива.Пријатељство овде око мене мирише,али нема боју.Не могу да њиме испуним уста,не могу да га загрлим,бежи,хладно је.И мени је хладно од њега.
Уосталом,више и не знам шта бих хтела.Као да ми је једна нога на копну а друга на води.И срце делим на две половине.И ни једној половини више не припадам потпуно.

Питам се кад почиње одвајање које боли.Кад знаш да нешто волиш изнад свега,да би се тамо вратио,а опет ти стотину ствари и разлога казују да више нема повратка.Кад си растрзан и кад ти је једна унутрашња страна на југу,а друга на северу.Жуде једна за другом и никада не могу да се сретну и помире.Знаш ли одговор?
Наравно да не знаш.Нико га не зна.Знам само да то боли,страшно боли.Не увек.И не често.Али има ноћи када се вукови пробуде у мени,кад гризу и завијају.Тада моје тело плаче и душа покушава да га смири.Али,не иде.Грчим се.Тражим ослонац.
Ја полутанка.Ја дете Балкана и жена уређене Европе.
Не знам одговор–чух Глас.Мораш сама да га пронађеш.
Могу ли ? 
               __________________ Белешка о ауторки:

Милена Вукоје Стаменковић је била дугогодишњи новинар „Вечерњих новости“, и њихов стални дописник из Швајцарске. Сада ради као преводилац.Песник је и приповедач. Пише и објављује на српском и немачком језику.
До сада је објавила књиге поезије:Додир птице(1992),Расточена колена(2001),Бунар(2004),Кад анђели спавају(2008),У тишини собе(2011) и књиге прича:Уста реке(2002) и Приче из огледала(2008).Приредила је зборник Удружења српских писаца у Швајцарској- Завештања 2010.и двојезичну књигу( на српском и немачком језику)Записано у срцу(2010). Добитник је неких награда и признања, а Франкфуртска библиотека је њену песму Близанци (Zwillinge) уврстила у књигу“Најбоље песме 2007/2008“.
Са немачког на српски превела је књигу “Алберта дочекује љубавника“, познате немачке књижевнице Бригит Вандербеке

Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења швајцарских књижевника“AdS“ .
Живи и ствара у Берну, Швајцарска. 
Недавно је постала и  члан Групе ЗАВЕТИНЕ.Запис...
    





четвртак, 22. август 2013.

За Друго издање, дорађено длетом и чекићем / Зорица Јанакова

О т в а р а њ е

Поетски приручник

за ход ка Себи на путу ка Другоме

Зар не мислиш да ти се поново може учинити привлачним… Ко мање од ње, Друге твоје (авај Драге, авај Рода, и Порода)... Омамни шапат изанђалог ћебета…
  


Зар не мислиш да ти се поново може учинити
привлачним
провести ноћ
са неким са ким живео си годинама,
а онда ко зна како
заборавио како дише.
Са ким и постељу делио си
а не знаш како размишља,
јер у тај свет
ушао ниси.

Проспавати без речи, као са добрим старим ћебетом,
које мирисе твоје упило је,
колико пута и муку и бол,
и своје облине налазиш му у прегибима,
док ништа не пита, и ништа не питаш,
јер ту се за реч не зна.

Поново потражити блискост која блискошћу не прети,
која би се у томе и огледала:
да од тебе не тражи оно најтеже,
најболније,
што од малена никако не можеш и нећеш:
напустити љуштуре, оклоп - опне, те забране од пене,
и све своје кошуље од свиле,
и голуждраво однекуд помолити се,
из себе изаћи.


Па ко би од тебе мање тражио,
да душу разоткриваш и Другоме показујеш,
ко мање од ње, Друге твоје?!
(авај Драге, aвај Рода, и Порода?!),

Откада се тако и сретосте, и одабрасте,
да живите заједно без дираја,
једно са Другим
а без подубоких оних
дотицаја.
Те и данас,
колико деценија од тог избора без збора,
проводиш дане, и ноћи,
са њом, незахтевном,
без-речом и каквом све не,
само да вам опасност Отварања не запрети.

Али зар је ишта захтевније било
но ти, покушаји,
узајамног не-Отварања!,
насртаја
а да реч не прозбори се,
насртаја да реч не прозбори се, у ствари!

Ето над чим замислих се,
и је ли заиста то било могуће, без муке у којој грцали су
моји покушаји
осамљивања у нечијој близини, и близости
у осами самој.
Покушавам створити слику живљења
мужа и жене
који то и нису у ствари:
за истим столом јести, у скучености кухиње
једно с Другим мимоилазити,
на лежају за дневни одмор
на исти јастук
на смену спустати главу.
И у сумрачју ноћи голишаво сударати...

Као добре комшије,
кажеш,
само да нас деца рођенима сматрају!

Живети заједно на начин
да се оно нешто свеједно чијих, са тела
збачених,
крпица и крпа,
увек може, у прегршт невине Воде,
свеједно чијом руком...

Да је ту барем наговештаја
тескобе
у којој се ја давих!
Па јесу ли то равнине неких виших људских истина,
или хридине лажи,
које на своме путу љубави
не досегнух?

То ћутање док за даном отходи дан,
и мртав, узмиче, сан...,
познати су ми.
Али никако на начин да се притом може шалити,
смејати,
превиђајући отров - стрелу у погледу,
мртву птицу иза осмеха.
У јединој жељи да и то неважним прогласи се,
од себе одгурне
а само дубље затрпа.

Је ли то омамни шапат изанђалог ћебета,
око колена омотаног
болећиво
да одатле не можемо,
одавно до краја дошли,
помирени да трајемо у сенци онога чега се из часа у час
драговољно одричемо?


У муку кроз који ја прођох било је леда
ако не ватре,
а лед додиром жеже горе но ватра пламеном.


Можда ме зато сада овако занима
то ваше ћутање док све време говорите,
немајући разлога да се
неговорењем
једно од Другог браните.
Да једно Друго браните, уствари.
Док живите, како кажеш, у браку
а као добри суседи,
и једно Другом толико тога нисте,
у плитком одношењу
које измицаше зупцу са точка искушења.

Супрузи који никада и не беху блиски,
који и не гајише то, велико, очекивање,
шта они имају једно Другом замерити!
Животни сапутници који се узајамно штитише
одбијајући да се дубље упознају,
који се тако и привукоше и одабраше,
све у нади
да ће заједно моћи
свако на свој начин
из себе не исходећи.
Те тако и одиграти улогу мужа и жене,
остајући изван тог, претешког, искушења
које се Отварањем, које се Предавањем, и Припадањем, назива.

Та, ваша, затвореност
после успелог, или неуспелог, покушаја
велике подвале!

Рђаво је то, суседство.

Свет удвојен,
глуво-нем
мада све време и чује и говори.

У коме ти,
жену одавно из постеље ти изашлу,
настојиш и надаље имати,
као неког ко са тобом је а и није ту,
чувати је, понајвише од ње саме бранити,
као изношену крпицу од премилог јој...
распадања.

То не смета њој, жени твојој, ко зна куда
одлуталој.
Ни теби не смета откад научи се
да у трену и сам одеш.
за послом или за чим било
само одвезеш се,
и низ празан друм.
А нема ли се куда свеједно ту останеш.
Напунив стомак чим било,
бекствима извештен само пропаднеш у сан,
усред куће као посред пустог поља.

Када сви у своје собе разиђу се,
ту у углу,
на клупи за ни дошле ни отишле,
на поширокој, меко постављеној клупи као у најудобнијој постељи,
ти и ноћ проведеш.

- ...Пребићу и руке да те не би додирнуле,
мој сакати крвниче,
прекратити прсте ако би ме миловањем некуд хтели...
твоји прсти ћутњом пребијени.
Док не знам којим грехом сјаловише ми сан...
- бунцаш да не чује се, маломало па заиста у бунилу,
да ни не види се.

У ноћном бунцању па у ћутању сведневном
у коме уста не склапају се:
кроз твоја шаљења и све насилу смејања,
и безвезе говорења у невештој одбрани,
и зврјања ти и бежања и избегавања,
и детињаста она
изврдавања...,
све у будаластом омаловажавању
пре свега
себе самог.


Мислио си не смета то Марији, која твоја је,
крхка слика,
сламка да не преломи се
медвеђи, следећи ти, ход.
Друмовима које си, на површност на празност пристао, и за њу
плитке крчио,
наоружав је псовком, аутом и џепним телефоном.
Ни млађем детету не смета тај ваш
немушти говор.
Док већ и оно за све само свој има рачун.

Наизглед заштићенима
у заветрини од затворености, глуматања и лажи,
никоме од вас не треба
да из заклоња изађе се.


И сада, када се ми сретосмо,
мислио си да то ћутање
не смета ни мени,

Другачијој,

док ти се у постељу спремам.

У постељу,
као под кожу саму.


У постељу твоју у којој, видео си, и нема те.


____________

Писмо (у себи) Писцу 


Сањах, давила ме велика Вода,
помињане Твоје, омалене
реке Рек.

На речицу избих пред крај дана,
поткрај лета, окрај срца...,
ненамерном стазом.

Да расхладим бридећи табан
у провидеће, згазих, таласање,
док се облуцима само својим,
бистрином
умиљавало.

Камен се под ногом обруни и тело ми захвати
невиђен талас,
струк обујни ручердом руком...
И већ сва бех у неслућеној, прегустој,
до преко главе...
води.

Кобељах се лудо, кобељах се мудро,
силоватеља свог просто молих...,
и некако докопах
обале.

Бујавом, отех, току,
на суво искобељах.

На чврсто згазив
задуго само гледах, невидећи буљих,
у таласаво,
мрачно
из воде палацање.

А кад и та кап снаге низ поглед ми оде,
на прежедну земљу горуће кану,
само на земљу легох.
Преуморна
преуморном
полегох обалом.

Мрак ме у тој постељи једини покри.
Бескрајан,
врз мене леже.


Раздање ме затече као иза мртвог сна.
Први трак светла посред чела кану
и под недижући капак очињи
 суво разли:
дављенику ког на обалу избаци
игре жељна,
у обести игром брзо и задовољена,
Пре-Река
вода.

Тела уоколо разбацаног, и удова, лажах опружена
и без мрдаја
док утробјем роварило ми, премештало се
размештало,
чупаво животињче... звано
БОЛ.
Главе повелике и несташно,
као младунци све зверади што су,
њушкало је свеиграјући се,
за себе отуд излаз тражило.

Да сам могла од земље одлепити макар само шаку
макар једне руке,
и низ тело длан пустити,
осетила бих то уздизање и угибање себе.
Напипала живу грудву
што, грудима па трбухом провлачила се, посвуда
меко подвлачила...

Као свеприсутна, свудпродирућа, ама само мука
и само бол.

Није гребало, ни гризло ни уједало,
то канџасто и зубато створење.
Само је пренежно, и само блискошћу
претило.

А болело је одвојено од разума
и свакога смисла.
Као пред понором страсти, све у слутњи
предубоке неке... сласти,
али линију не прелазећи:
само је безнадежно, лебдеће
болело.
У телу не-мојем.

Не могах се покренути, ишта рећи, икога у помоћ звати.
Од жеље да ишчилим не желех
бранити се.
Јер, душа ми више не би у тачку сакупљена,
у центру снаге као у срцу срца
у моћ збана,
већ посвуда у не-моћ разливена.
И само је, као не-моја,
само и болела.


Јутро од дављеника већ и диже руке,
дланове ка подневу све врелије,
сада дан ми
брижно
на чело спуштао,

Ту на Рекиној на Обали, на корак од Рекине и Воде.

Но ни прочувах, ни прогледавах, још задуго.
Само утробјем харало је, ко зна ком тору отето,
одасвуд домилело посвуда размилело,
свакојаких зверчица и незверчица,
поплашено...
већ и читаво стадо.


И не знам колико требало је
да ми до ува допре протицање оне праве,
истинске, ту на корак, у реци воде.

Кад снаге смогох, и  мало окренух главу,
иза травиног сувог бусена
оком провирих:

Та била је то безазлена, свепитома Рек!

Оплићала да ногу једва сквасиш
а иста она
у коју по синоћном мраку упадох,
водама невиђеним
допадох...

Та зар се током ноћи, и предубоког сна,
у моје тело прели
неизмерна,
сва она
вода?!
И сва река у душу ми пређе!
У растуреност, у пометњу, у муку.
У безизлаз.
У бол.

А да све то одатле барем негде могло је,
или некуд даље барем хтело...

Још увек земљом опружена, обаљем
све у мени стале,
неотичуће воде,

полако ка небу окренух главу,
у тај, бескрај,
упрех око.

И, Пишче, о како знах:
да све ово не би,

никако не би,

Твоја
само
 ЛИТЕРАТУРА.


Писмо (у себи) Писцу 


Сањах, давила ме велика Вода, помињане Твоје, омалене реке Рек.

На речицу избих пред крај дана, поткрај лета, окрај срца..., ненамерном стазом.

Да расхладим бридећи табан у провидеће згазих таласање, док се облуцима само својим, бистрином умиљавало.

Камен се под ногом обруни и тело ми захвати невиђен талас, струк обујни ручердом руком... И већ сва бех у неслућеној, прегустој, до преко главе... води.

Кобељах се лудо, кобељах се мудро, силоватеља свог просто молих..., и некако докопах обале. Бујавом, отех, току, и на суво искобељах.
На чврсто згазив задуго само гледах, невидећи буљих, у таласаво, мрачно из воде палацање. А кад и та кап снаге низ поглед ми оде, на прежедну земљу горуће кану, само на земљу легох.
Преуморна преуморном полегох обалом.

Мрак ме у тој постељи једини покри.
Бескрајан, врз мене леже.


Раздање ме затече као иза мртвог сна. Први трак светла посред чела кану, и под  недижући капак очињи суво разли: дављенику ког на обалу избаци игре жељна, у обести игром брзо и задовољена, Пре-Река вода.
Тела уоколо разбацаног, и удова, лажах опружена и без мрдаја, док утробјем роварило је, премештало се размештало, чупаво животињче... звано БОЛ.
Главе повелике и несташно, као младунци све зверади што су, њушкало је свеиграјући се, за себе отуд излаз тражило.
Да сам могла од земље одлепити макар само шаку макар једне руке, и низ тело длан пустити, осетила бих то уздизање и угибање себе. Напипала живу грудву што, грудима па трбухом провлачила се, посвуда меко подвлачила...
Као свеприсутна, свудпродирућа, ама само мука и само бол.
Није гребало, ни гризло ни уједало, то канџасто и зубато створење. Само је пренежно, и само блискошћу претило.

А болело је одвојено од разума и свакога смисла. Као пред понором страсти, све у слутњи предубоке неке... сласти, али линију не прелазећи: само је безнадежно, лебдеће болело. У телу не-мојем.
Не могах покренути се, ишта рећи, икога у помоћ звати. Од жеље да ишчилим бранити се... Јер, душа ми више не би у тачку скупљена, у центру снаге као у срцу срца у моћ збана, већ телом посвуда у не-моћ разливена.
И само је, као не-моја, само и болела.


Јутро од дављенице већ и диже руке, дланове све врелије ка подневу дан ми брижно на чело спуштао.
Ту на Рекиној на Обали, на корак од Рекине и Воде.
Но ни прочувах, ни прогледавах, још задуго. Само утробјем харало је, ко зна ком тору отето, одасвуд домилело посвуда размилело, свакојаких зверчица и незверчица, поплашено... већ и читаво стадо.


И не знам колико требало је да ми до ува допре протицање оне праве, истинске, ту на корак, у реци воде.
Кад снаге смогох и мало окренух главу, иза травиног сувог бусена оком провирих: Та била је то безазлена, свепитома Рек!
Оплићала да ногу једва сквасиш а иста она у коју по синоћном мраку упадох, водама невиђеним допадох...

Та зар се током ноћи, и предубоког сна, у моје тело прели неизмерна, сва она вода?! Сва река у душу ми пређе! У растуреност, у пометњу, у муку. У безизлаз. У бол.

А да све то одатле барем негде могло је, или некуда даље барем хтело...

Још увек земљом опружена, обаљем све у мени стале, неотичуће воде, полако ка небу окренух главу.
У тај, бескрај, упрех око.

И, Пишче, о како знах: да све ово не би, никако не би, Твоја... само ЛИТЕРАТУРА.

____________________  Поштовани уредниче писане речи, из срца нам певања!

У “Заветинама” је угледао свет први одељак Отварања” припремљеног за друго издање. Волела бих да видите како је у тај текст лако и пожељно «забости» осу суметрије, као у стог сена на покошеној ливади, да се ваздуху, сунцу, киши... сено изложи и исовремено од њих заштити, све време нас дарујући мирисима...  
Отварање” је најпре као проза написано, па се показало да се само од себе даје пресложити у такав симетричан «стог». Ваљда је то тај помињани ритам на који сам поносна и ради кога требаше длето и чекић.
Ево где скромно мислим (као особа из друге професије, и упадица у литератури), да без ритма нема певања ни поезије. Без ритма као одраза уравнотежености, склада, без чега лепости не може бити (у песми, у скулптури...). Није довољно текст из-ентеровати у нове редове и прогласити поезијом...
Реч уравнотежи реч. Као што човек употпуни човека. Али симетрију или склад могуће је постићи и тако што речи уравнотежи не-реч, или тишина (отпадање речи као лишћа опадање...). Истинска тишина потпунија је и од самог говорења.
Но, не-лепост (ружно, празно...) не могу играти улогу у овом уравнотеживању.
То је оно за шта понајвише треба да има осећај и песник и критичар.
Моје питање и молба Вама: Можете ли публиковати “стиховану” верзију првог одељка “Отварања”, коју ево шаљем? Можда уз овај мали уводни текст...
(Стихована верзија заузимала би на папиру много скупог простора...)           
Још један је разлог молби: Публиковани прозни одељак сав је штампан косим словима и тиме су наглашене речи (у мом тексту косо штампане) изгубиле наглашеност. Већ сам писала, негде у Заветинама - мало обраћање Томашевићу, како сам, када је Отварање било готово, дакле накнадно, открила, да га је исплело неколико речи, међусобно супротстављених, понављајућих и преображавајућих: ћутање и реч, мисао и додир, игра и ред. Оне се вију и уплићу (као потка око основе при ткању) око појмова - стубова приче: Другост, Праг и Вода (Праг је брана продирању Воде Другости...), што се све такође накнадно показало, у готовом тексту открило.
Ту су и стубови - носачи или главни стубови те грађевине од речи и не-речи (или лепог нам ћутања): Отварање, Предавање и Припадање, ни њих нисам свесно желела ни унапред у причу ставила... 
(Из писма ауторке..... )