Translate

Претражи овај блог

Укупно приказа странице

Петар Божовић: Нисмо ни осетили када су нам извадили мозак

уторак, 26. јануар 2016.

Антологија поезије песника цинцарског порекла

Što je java tako kivna : antologija poezije pesnika cincarskog porekla. [priredio] Risto Vasilevski
...
CIP – Kaталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије

821(497.11) -1(082.2)

TRAJNIK : antologija poezije pesnika nacionalnih manjina i etničkih zajednica u Republici Srbiji. Tom 3 / priredio Risto Vasilevski. - 1. izd. - Smedereva : Arka, 2009 (Smederevo : Arka Press). - 550 str. : slike autora ; 22 cm. - (Biblioteka Antologije / [Arka])
Tekst na više jezika. - Tiraž 500, - Bio-bibliografske beleške uz tekst. - Sadržaj: Lapteлe verde al campiei = Zeleno mleko ravnice : antologija poezije Rumuna / [priredila] Ileana Ursu. ) Жовта причасц = Žuta pričest : antologija poezije vojvođanskih Rusina / [priredio] Vladimir Kočiš. Priliv drene = Plima srži : antologija poezije slovaka u Srbiji / [priredio] Adam Svetlik. Biz köprüyüz = Mi smo most / [priredio] Nusret Diso Ulku ; prepevao Risto Vasilevski.Не шукай Милосердя  = Ne traži milosrđe ; antologija poezije Ukrajinaca / [priredio] Eugen Koleba. Poetika hrvatskog ruba na prijelazu tisućljeća : antologija poezije Hrvata / [priredio] Tomislav Zigmanov. Što je java tako kivna : antologija poezije pesnika cincarskog porekla. [priredio] Risto Vasilevski.

ISBN 987-86-7610-0972 -2 ( deo 3)
ISBN 978-86-7610-095-8 (za izdavačku celinu)
1. Baсилевски, Ристо [уредник] [aутор додатног текста]
COBISS.SR-ID 167634444

...
НАРОД У НЕСТАЈАЊУ И У ПОНОВНОМНАСТАЈАЊУ - ПОЕЗИЈА У ТРАЈАЊУ

Ако је нешто најмање сувисло и сагласно с насловном одредницом Трајник и поднасловним додатком Аншологија поезије песника наиионалних мањина и етничких заједниш у Србији, то је антологијски сегмент посвећен поезији Цинцара. Зато што он обухата временски простор од више векова, у коме Србија нити је била у целом периоду у садашњим границама. нити је дуго била Република, а понајвише због тога што се бави стваралаштвом песника чије је цинцарско порекло несумњиво, али песника који су се, као православци, изоловани у овој средини, брзо посрбљивали и заборављали свој језик (што није јединствен случај!) и тако постајали стубови и, готово, незаобилазне иконе савремене српске књижевности. Такав је случај с Јованом Стеријом Поповићем, Јованом Јовановићем Змајем, Лазом Костићем, Браниславом Нушићем, Момчилом Настасијевићем...Ови песници, међутим, чији су најближи преци током вишевековних миграција овде долазили. углавном, с простора етничке Македоније - из Охрида, Битоља, Солуна, Сереза, Струге, Крушева, Тетова,.., као и с простора садашње Албаније - земље у чијем се јужном делу, недалеко од македонске границе, налазио цинцарски Јерусалим - град Москопоље, цинцарска мека и пијемонт на планини Опар, центар цинцарске највише узвишености, самосвести и културе: град који је, када је тадашња Атина бројала само 30.000. имао 60.000 становника и највећу библиотеку на овим просторима, због чега су га турски освајачи у 18. и почетком 19. века потпуно уништили - нису једини који су себе уградили у савремену српску историју.
Доступне хронике и историјски подаци бележе многе знамените Цинцаре или Србе цинцарског порекла који су богатили готово све сегменте српског наци-оналног и духовног бића. На пример, најпоузданији људи вожда Карађорђа били су Цинцарин Марко и Цин-царин Јанко, војводе из Македоnије, који су с њим ратовали и погинули у борби с Турцима. Наум Крнару из Москопоља био је лични Карађорђев секретар, и заједно с њим је 1809. године мучки убијен. Велики српски државник Никола Пашић пореклом је из познате цин-царске москопољске породице Паску, а некадашњи министар Цинцар Марковић из цинцарске породице из Албаније. Цинцарин по пореклу био је и велики банкар и некадашњи српски министар финансија Лазар Пачу, познат по томе што је одбио и самог краља кад је затражио од њега зајам. Као што пише Миле Раденковић {Цинцари- Балкански Хазари, 11), браћа Жикићи, Валчо и Кузман из Маврова и Ђорђе Чиплак, Влајко Стојковић, Лазар Анђелковић, Тимчо Твртковић, Милош Брка, Деспот Чикула и други јунаци српских буна и устанака дошли су из Македоније и сви редом су били -Цинцари. Чак је и славни Константин Рига из Велестина, код нас познатији као Рига од Фере, запамћен као највећи грчки јунак, који је један део свог живота везао за Београд и Србију, био Цинцарин.Цинцарског порекла су и многе друге знамените личности српске духовности, књижевности, науке и културе: Григорије Цамблак, Петар Ичко, Миша А. Анастасијевић, Стеван Сремац, Борислав —Бора Станковић, Стеван Мокрањац, Коста Кумануди, Илија М. Петровић, Васа Ј. Чубриловић, Павле Савић, Рашко В. Димитријевић, Мића Поповић, Константин - Коча Поповић, Драгутин Гостушки, Бранко Гавела, Борислав Пекић, Александар - Саша Петровић, Александар Поповић, Петар Џаџић, епископ бачки Иринеј Буловић, Ташко Начић, Бата Паскаљевић, Станислава Пешић, сви из угледне адвокатске породице Фила, многи естрадни уметници...Ко су, у ствари, Цинцари?  



           **
          Бранислав Нушић 
ДВА ТРНА

1.
Заман злоба што вас мори,
 Заман завист што вас пуди,
Нека бес, нек' у вас гори,
Ал' су тврде моје груди!

Заман вали злобе сити,
Што на мене стреме туди,
Они ће ми груди бити
 Ал' тврде су моје груди.
Заман сикће пламен злоће,
Ој пудљивци, ој нељуди!
До груди ми пламен дође,
 Ал' тврде су моје груди!

Ој тврде су као стена,
Злоћа њима још не худи
само с' види слабост њена,
Јер су тврде моје груди!

2.
Смејте се, смејте сузи,
 што ми се оком таје,
Та злоба да вас узи,
Осмех вам тај одаје.

Ви чија душа хола
Гломаче греха крије,
Смејте се, кад од бола
Из ока с' суза слије.

К'о клупче, видим змија
Где с' грех са грехом плете,
 А слабости вам прија
да ми се насмејете.

Та ја не плачем љубав,
 За то ја немам груди,
 Нити увелак убав
 Што неће да с пробуди.

Нит' плачем звезду сјајну,
Кад с ведра неба пане,
Нит' плачем дугу бајну,
Што мора да усане.

Нит' плачем за славујем —
За љубавником зоре,
Нит' плачем кад олујом
Отргиут цветак, згоре.

Та ја не плачем, тиче,
Што му је љуба цркла,
Нит' с' суза дана тиче
Што с' ноћ већ спушта мркла.

Нит судбу руже уде,
Што ј' друга грубом трну:
Ја сузом кунем људе
А плачем земљу црну.


МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ
СИВИ ТРЕНУТАК

И наједном засиви,
као прегорело је све,
 а све живи.

Друже у тајни,
чуј, мукотрпно се ово срце
мимо све језе отисне.

И који за мном,
и у незнању,
греш овај чудни пут:

Сиво је тамо,
сивином прострели бит,
сиве су очи тајни.

И кад умиру дрвета,
ни туга ни опомена, те сухи лист
чудно тишином омилује патнику чело.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Жаром затамни у предвечерје твар,
и очи: блуду ли, пагуби на руб ил скрушењу.
Исполин анђео
силовито над крововима затруби.
И не виде га, жарки стуб, и не чују.

Он труби, труби
У предвечерје страхобни руб.

И видим,
Само што погубом не букне
Кужна олуја.

И чујем,
Само што страхобно у складу не захори
Алелуја

         _____  Смедеревски издавач  "Арка"  учинила је знатан издавачко-преводилачко-естетски и културни подухват штампањем три тома антологија поезије песника националних мањина и етничких заједница у Србији, 2009. године. Трећи том се завршава антологијом Што је јава тако кивна / Риста Василевског, из кога дфоносило , овде, због ограничености простора,  само делић. Иначе овај том, садрржи још: Антологију поезије румуна, двојезично. Антологију поезије Русина. Антологију поезије Словака. Антологију поезије Турака. Антологију поезије Украјинаца. И Антологију поезије Хрвата.

Други том ТРАЈНИКА садржи Избор поезије Мађара. Антологију поезије Македонаца. И Изб ор поезије Рома..

У Први том је ушла Антологија поезије Албанаца. Антологија поезије Бошњака. Антологија поезије Бугара. Антологија поезије Буњеваца. Антологија поезије Влаха. Антологија поезије Горанаца и Нашинаца. И Антологија поезије Јевреја.
Било би добро да свака библиотека у Србији има примерак ових издања!

Књиге  се могу поручити директно од издавача: 
ИП АРКА СМЕДЕРЕВО, 11300 Смедерево, др Миладина Милића 3, 
тел. : 026.646-980. E – mail: arkasmed@yahoo.com


понедељак, 4. јануар 2016.

"Филм уживо“ - Фрaнсис Форд Копола



Марлон Брандо је био љубазни, слатки геније. Разговори током радних вечера код Бранда кретали су се од термита до смисла живота и ја сам то интегрисао у дијалог „Апокалипсе“
Аутор: Дубравка Лакићнедеља, 03.01.2016. у 22:05


Фрaнсис Форд Копола (Фото Маракеш фестивал)
У новогодишњем броју „Политике“, у ексклузивном интервјуу који је недавно у Маракешу дао за наш лист, филмски редитељ Фрaнсис Форд Копола – двоструки добитник и „Златне палме“ и Оскара, „новохоливудски Орсон Велс“ како су га називали зато што је седамдесетих година прошлог века, упркос мукама и банкротствима, као свестрана личност, снажно утицао на холивудску индустрију – говорио је и о свом виђењу сложене међународне кризе и о пројекту званом „Филм уживо“ наговештавајући будућност кинематографије.
У овом наставку разговора Копола говори и о могућности да интернет компаније ускоро постану власници великих филмских студија, осврће се на неке од кључних филмова у својој каријери, износи сећања на Марлон Бранда и присећа се одрастања своје деце на филмским локацијама широм света...
Какав ће бити филм будућности?
Биће га тешко класификовати у једну категорију. Недавно сам у „Њујорк тајмсу“ гледао листу најбољих филмова, а мени сви они делују и изгледају као кобасице. Сада сам сувише стар и више није важно, нека сам врста независног филмаџије и не желим да правим кобасице. Ја само желим да пренесем оно што осећам и оно што мислим. И можда, за мене ће филм бити само један дугачак пројекат. Можда ћу направити још само један филм док сам жив, али ће он ићи даље и даље током времена и мењаће се у ово и оно. Биће променљив.
Нешто као телевизијски серијал?
Па нема више телевизије. Телевизија је у основи филм. Они су постали иста ствар. Фасциниран сам еволуцијом филма, али филм је још увек у свом детињству. Ми замишљамо филм какав је он данас, али он ће се тек мењати. Позориште има историју која обухвата више од хиљаду година, роман око 400 година. Филм је био уметничка форма која је само чекала да се деси. Била је потребна технологија да се догоди. Уметник као што је, рецимо, био Гете, научник, песник и драмски писац, био би „природан“ редитељ да је у његово време био измишљен филм. Када се филм коначно догодио, дошло је до наглог налета креативности.
Да ли се за филм данашњице може рећи да је у налету креативности?
Данашња филмска индустрија стагнира. Ухваћена је негде између клишеизираних блокбастера с једне стране и малих независних филмова са друге. Између нема ничега. Нема средине.
Зашто је то тако?
Највероватније зато што се данашњи филмски аутори суочавају са огромним препрекама и што је њихова главна брига да нађу свој следећи посао, а у глави пуној брига мало је места за креативност. Чак и Спилберг, који је на врху филмске индустрије, мора пословно да преврће и окреће. Ни за њега нема потпуне сигурности.

Мартин Шин у филму „Апокалипса данас“ (Фото Архива „Политике“)

Мислите ли и ви да су проблеми ипак најчешће у сценарију, у безидејности?
Сигурно ће се писање сценарија мењати као што се писање романа променило у последњих 100 година. Са писцима попут Џојса и Вирџиније Вулф роман се променио кроз тачке гледишта и ток свести. Гледајући филмове у Маракешу уочио сам многе промене у организацији сценарија и начина на који су писани и то ме је уверило да управо сценарио може бити сјајна прилика за иновације и еволуцију. Слично ономе што смо видели да се догодило са романом.
Кажете да су се филм и телевизија данас готово спојили, како то може да утиче на филмску уметност?
Нова дела филмске уметности сада могу бити у распону од неколико секунди до неколико стотина сати, уместо традиционалног формата од 90 минута. Уз то, за неких четири-пет година цела филмска индустрија ће имати нове власнике.
Које?
Интернет компаније чији се модели пословања заснивају на маркетингу већ сада очајнички трагају за новим садржајима, тако да ће сви они постати главни играчи у филмској индустрији. То ће неминовно довести до промене челних људи на највишим местима у филмским студијима, а све ће то изнедрити и нове моделе дистрибуције. Досадашња дистрибуција филмова у биоскопима, на ВОД платформама и путем пеј ТВ ће пропасти и јавност ће добити оно што жели – било када и било где. Очекујем онда и веће спајање филмске форме фикције и нефикције, што је одувек било присутно у филмској индустрији још од Роберта Флаертија и његовог ескимског документарног филма „Нанук са севера“ из 1922. године.
У Маракешу сте били и у друштву ћерке Софије, породица се и даље држи заједно?
Увек се држала заједно. Ми смо као нека циркуска породица која се селила из места у место. Моја супруга Еленор и ја стално смо водили децу – Ђан Карла (продуцент, преминуо 1986. прим. аут.), Софију и Романа са собом на снимања. Ту укључујем и оних годину и по дана боравка на Филипинима током снимања „Апокалипсе данас“, који је првобитно био замишљен да ће бити снимљен за четири месеца. Софија је на Филипинима ишла чак и у школицу...
Како је то утицало на вашу децу?
Признајем да је то можда ометало њихов академски развој, али им је дало многа друга искуства. Били су стални део посаде, а чланови моје филмске екипе са којима сам ишао из филма у филм били су попут њихових тетака и ујака. Сви заједно, једна велика породица.
Део те породице био је и Марлон Брандо?
Морам да признам да сам том мом члану породице повредио осећања када сам говорио да је на снимање „Апокалипсе“ дошао гојазан због чега смо имали логистички проблем у то време, јер није било војних одела у његовој величини. Опростио ми је ту моју несмотреност. Марлон Брандо је био љубазни, слатки геније. Разговори током радних вечера код Бранда кретали су се од термита до смисла живота и ја сам то интегрисао у дијалог филма.
За „Апокалипсу“, баш као и за „Кума“ везане су многе заблуде?
Не само за „Апокалипсу“. Невероватна атмосфера је створена и „пумпана“ непосредно пред креативни и финансијски фијаско са којим сам се суочио због „Апокалипсе“, са каматним стопама које су порасле на 29 посто. Имао сам своје тренутке дубоког очаја, с обзиром на негативне реакције публике на филмове „Апокалипса данас“ и „Прислушкивање“. Сада, са ове дистанце, изненађен сам колико сам био у депресији док су ови филмови били у биоскопима, на незадовољство публике која је после те исте филмове назвала класицима. Као старија особа сада се чудим колико сам тада био склон самоубиству и колико сам се осећао јадно у то време. А видите, никада се не зна шта ће се догодити касније. Тада то нисам знао, сада знам.
Можете да се хвалите да сте и ви имали судбину многих несхваћених уметника?
Авангардна уметност данас је позадина сутрашњице! Сликари попут Монеа и Манеа нису могли да продају своје слике чак ни на углу улице. Разлика међу нама је што они нису могли да буду ухапшени, а ја јесам.

Мирослав Лукић

Белатукадруз , Бела Тукадруз