У ПОТРАЗИ за одговором на питања да ли у Андрићевој приповеци "Јелена, жена које нема" има стварне жене, и шта се заиста одиграло у његовом животу у току три месеца 1914, када је пре избијања Првог светског рата боравио у Кракову, пољска слависткиња Силвија Новак Бајцар написала је драгоцену књигу "Јелена, које има", коју је представила у "Службеном гласнику". 
За истраживаче је, како пише ова ауторка, до данас остала загонетка Андрићева муза - жена коју је писац упознао током свог боравка и студија на Јагелонском универзитету.
- Претпостављамо да је прототип Јелене из наслова Андрићевог текста била Јелена Ижиковска, ћерка домаћина код којег је писац становао у Кракову. Не значи да је то права Јелена, она је једна од могућих која се нашла у његовом окружењу - каже, за "Новости", Силвија Новак Бајцар, професор српске књижевности на Јагелонском универзитету.
Први корак у откривању ове тајне направио је Мирослав Караулац у књизи "Рани Андрић" из 1980, која је нашој саговорници и послужила као подстрек за даља истраживања. Иако се за постојање "лепе Пољакиње" знало за Андрићевог живота, прича није тада расветљена:
- Да ли због финоће или због Андрића, није се о томе говорило, а можда је у питању била и част Јелене Ижиковске, која је, такође, била жива. Ова књига представља само једну научну хипотезу, не можемо да закључимо шта је било између те две особе. Најинтересантнија је та слика коју је на основу појаве Јелене створио Андрић у свом стваралаштву и у својој машти.
Ижиковска се, додаје ауторка, родила у Бањалуци, њен отац Александар је био председник окружног суда у Босни, и радио је најпре у Сарајеву, а после у Бањалуци. Јеленина мајка Евгенија изнајмљивала је у Кракову стан студентима из Босне, и у тој групи се нашао и Иво Андрић.
- О њиховом каснијем односу знамо једино да му се Јелена јавила писмом 1961, када му је додељена Нобелова награда, и послала му "срдачне гратулације". То писмо је у архиву САНУ, и пронашао га је Предраг Палавестра између страница рукописа Андрићеве драме "Конац комедије", у посмртној заоставштини писца - каже пољска слависткиња.
Иво и Јелена, сазнајемо из ове књиге, срели су се поново 1964, када је писац, са супругом Милицом Бабић, боравио у Кракову поводом додељивања почасног доктората.

СРБИЈА ИМА ЕВРОПСКЕ ПИСЦЕ
У "Гласнику" је ова ауторка објавила и књигу "Мапе времена", о српској постмодернистичкој прози:
- У интелектуалном смислу јако ми је близак Пекић, а од писаца којима се бавим у "Мапама" то је Албахари, мада су сви одлични. Објективно, Србија не треба да се срами, то су писци на европском нивоу и срећна сам што се бавим српском књижевношћу.